Postupak rehabilitacije u Srbiji

Autor: Advokat Aleksandar Đurić

 

Postupci rehabilitaciije u Srbiji su ponovno aktuelni jer, bez njih je nemoguće pred Agencijom za restituciju povratiti konfiskovanu imovinu. Zato su sudovi zatrpani zahtevima za rehabilitaciju  ljudi koji su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava tokom komunističog režima.

Rehabilitacija (nlat. rehabilitatio-uspostavljanje, povraćaj izgubljenih prava) političkih osuđenika i kažnjenika, karakteristična je za države koje su imale totalitarne političke sisteme u prošlosti. Otvaranje dosijea tajnih službi, lustracija, rehabilitacija i restitucija su procesi koji su međusobno povezani i čiji je isključivi cilj suočavanje društva sa autoritarnom prošlošću i njeno konačno prevazilaženje ispravljanjem učinjenih nepravdi. Žrtve političko-ideoloških progona ne smeju da budu i dalje obespravljene ako se uspostavlja pravni poredak na temelju poštovanja osnovnih ljudskih prava.

 

Nova zakonska rešenja

U Srbiji je postupak rehabilitacije sada zakonski normiran novim Zakonom o rehabilitaciji koji je objavljen u u Službenom glasniku RS br. 92/11. Reč je o znatno boljem normativnom rešenje u odnosu na prethodni Zakon o rehabilitaciji iz 2006 godine. Treba napomenuti da je donet i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju koji je konačno stvorio neophodne preduslove za vraćanje oduzete imovine. Isti je u delu svoje primene vezan i za Zakon o rehabilitaciji. Ovo se pre svega odnosi na činjenicu da je rehabilitacija lica kojima je imovina oduzimana kroz primenu kazne konfiskacije uvek prethodno pravno pitanje. Dakle, pravilo je da se u ovakvim slučajevima prvo mora pravnosnažno okončati postupak rehabilitacije da bi se onda rešio zahtev za vraćanje oduzete imovine. Ovo naravno ne znači da treba čekati da se odluči po zahtevu za rehabilitaciju pa tek onda podneti zahtev za vraćanje oduzete imovine, već da se isti treba prvo podneti nadležnom sudu, a onda primerak predatog zahteva sa prijemnim pečatom suda predati uz zahtev za vraćanje oduzete imovine. Postupajući upravni organ će prekinuti postupak dok nadležni sud ne donese odluku o zahtevu za rehabilitaciju i na taj način građani neće doći u situaciju da propustite zakonom predviđene rokove.  

Zakonodavac je dao autentično tumačenje pojma rehabilitacije, odredivši ga kao  postupak utvrđivanja ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su građani lišeni života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.

Predviđeno je da se može tražiti rehabilitacija lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona:

1. na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke ili izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije

2. sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije ili sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije pod uslovom da je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Ovo praktično znači da je zakonodavac konačno stvorio preduslove da se rehabilituju i lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava na teritoriji sada bivših jugoslovenskih republika a koja su imala ili imaju državljanstvo Republike Srbije. Dešavalo se da građani budu osuđeni  u nekoj od bivših jugoslovenskih republika, i da se posle toga vrate u Srbiju u kojoj su se i realizovale pravne posledice političko-ideološkog progona (zabrana obavljanja delatnosti, gubitak političkih prava, konfiskacija imovine itd.) te je ovako rešenje konačno i otklonilo krupan nedostatak ranijeg zakona koji tako nešto nije dozvoljavao.

Zakonom je predviđeno da Republika Srbija nije odgovorna za radnje i akte okupacionih oružani snaga i kvislinških formacija na teritoriji Republika Srbije.

 

Dve vrste rehabilitacije

Lica koja su za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života kao pripadnici okupacionih snaga i kvislinških formacija nemaju prava na rehabilitaciju. Takođe, pripadnici okupacionih snaga i kvislinških formacija nemaju pravo na rehabilitaciju i vraćanje oduzete imovine shodno Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ako su izvršili ili učestvovali u izvršenju ratnih zločina u toku Drugog svetskog rata. Pod istima se smatraju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, kao i sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima. Pod danom oslobođenja smatra se dan kada su pripadnici NOP počeli efektivno da vrše vlast u određenom naseljenom mestu koja se kasnije nije prekidala. Zakonodavac s druge strane predviđa da se ne smatraju ovim licima, lica koja su već rehabilitovana do stupanja na snagu novog Zakona o rehabilitaciji, lica koja budu rehabilitovana po sili zakona u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji kao i lica za koje se dokaže u postupku rehabilitacije da nisu izvršili odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina. Smatramo da je potpuno bespotrebno u tekst zakona uvedena nejasna ideološko-politička kvalifikacija „pripadnici kvislinških formacija“.

Zakon izričito predviđa dve vrste rehablitacije: zakonsku i sudsku. Kod zakonske rehabilitacije podnosilac se rehabilituje po sili zakona, i tada sud ukoliko su ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona. Sudska rehabilitacija je rehabilitacija na osnovu sudske odluke, dakle nije reč o deklarativnoj (utvrđujućoj odluci) da je lice rehabilitovano po sili zakona već o konstitutivnoj odluci kojom sud rehabilituje podnosioca zahteva za rehabilitaciju na osnovu sprovedenog postupka.

Po sili zakona rehabilituju se:

lica čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, bez sudske ili administrativne odluke.

lica čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena:

1) za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana;

2) za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji iz člana 118. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni list FNRJ“, br. 13/51, 30/59 – prečišćeni tekst, 11/62, 31/62 i 37/62 i „Službeni list SFRJ“, br. 15/65, 15/67, 20/69 i 6/73);

3) za krivično delo iz člana 1. stav 3. i člana 5. stav 2. u vezi sa stavom 1. tač. 1), 3), 4), 5), 6), 11) i 12) Zakona o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže („Službeni list DFJ“, broj 26/45 i „Službeni list FNRJ“, broj 56/46);

4) za krivično delo iz Zakona o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže („Službeni list DFJ“, broj 26/45 i „Službeni list FNRJ“, broj 56/46) kada je protiv vlasnika preduzeća (radnje), odgovorne uprave pravnog lica, organa ili punomoćnika pravnog lica koji su upravljali preduzećem ili imanjem u svojini pravnog lica, povređena pretpostavka nevinosti primenom člana 11. tog zakona;

5) za krivično delo iz člana 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora („Službeni list DFJ“, broj 36/45 i „Službeni list FNRJ“, broj 56/46), ako je učinjeno samo radnjom pisanja;

6) zbog bekstva iz ustanove za izvršenje sankcija i drugih prinudnih mera u kojoj je izvršavana sankcija ili druga prinudna mera prema licu iz člana 1. stav 1. ovog zakona.

Lica koja su na osnovu sudske ili administrativne odluke lišena slobode pod optužbom da su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa od 28. juna 1948. godine i držana u logorima ili zatvorima na teritoriji Federativne Narodne Republike Jugoslavije u periodu od 1949. do 1955. godine

Lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, a koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršila ili učestvovala u izvršenju ratnih zločina

lica kojima je Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije U. broj 392 od 8. marta 1947. godine („Službeni list FNRJ“, broj 64/47) ukinuto državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina.

Postupci rehabilitacije moćiće da se pokreću samo do 15.decembra 2016. godine.  Naime, u novom srpskom zakonu propisano je da, pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju prestaje protekom pet godina od 25.decembra 2011. godine, tj. od dana stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji .

Pored lica koje je žrtva progona, zahtev za rehabilitaciju u slučaju njegove smrti može podneti njegov supružnik, vanbračni partner, deca (bračna, vanbračna, usvojena i pastorčad), potomci, preci, usvojioci, braća i sestre, ostali zakonski naslednici, testamentalni naslednici i pravno lice čiji je to lice bilo član, odnosno osnivač, zatim pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, uz svojeručno potpisani i od nadležnog organa overeni pristanak lica čija se rehabilitacija traži ili njegovih srodnika, javni tužilac u slučaju naročito teške povrede načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda kao i deca žrtve progona ili njegovih napred navedenih srodnika koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Zahtev mora biti sačinjen u pismenoj formi i obavezno mora da sadrži: podatke o licu čija se rehabilitacija zahteva, svojeručno potpisan i od nadležnog organa overen pristanak lica čija se rehabilitacija traži u slučaju da isti podnosi pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, opis povrede prava, kao i dokaze o opravdanosti zahteva.

Iako zakon izričito ne predviđa u koliko primerka se zahtev podnosi, smatramo da je celishodnije da se isti preda u tri primerka sa prilozima ( jedan za sud, ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa i Više javno tužilaštvo). Zahtev se predaje Višem sudu nadležnom za područje gde se nalazi prebivalište, odnosno sedište podnosioca zahteva ili mestu gde je izvršena povreda prava.

Sud po prijemu zahteva obaveštava nadležno ministarstvo za poslove pravosuđa o podnetom zahtevu i dostavlja mu kopiju istog. Ministarstvo je u obavezi da vodi jedinstvenu evidenciju podnetih zahteva i pravnosnažnih odluka o rehabilitaciji. Isto je dužno da evidenciju o podnetim zahtevima učini dostupnom javnosti objavljivanjem i blagovremenim ažuriranjem na sajtu ministarstva. U slučaju da je za rehabilitaciju istog lica pokrenuto dva ili više postupaka, Ministarstvo će o tome obavestiti sudove pred kojima su postupci pokrenuti da bi se postupak sproveo pred onim sudom pred kojim je postupak ranije pokrenut.

O zahtevu odlučuje sudija pojedinac prema procesnim pravilima predviđenim kako samim Zakonom o rehabilitaciji tako i Zakonom o vanparničnom postupku. Procesna pravila postupka rehabilitacije se razlikuje u zavisnosti od toga da li se traži zakonska ili sudska rehabilitacija. Ako se traži zakonska rehabiltacija postupak započinje kao jednostranački. Zakon predviđa obavezu suda da pre odluke o zahtevu za rehabilitaciju u ovom slučaju zatraži mišljenje od nadležnog Višeg javnog tužioca. Ako isti ne osporava podneti zahtev onda postupak ostaje jednostranački i sud donosi odluku o podnetom zahtevu. Međutim, ako se tužilaštvo protivi podnetom zahtevu, onda se dalji postupak vodi kao da je podnet zahtev za sudsku rehabilitaciju. Odnosno, sudija pojedinac odlučuje u dvostranačkom postupku gde se pored podnosioca zahteva za rehabilitaciju kao stranka javlja i Republika Srbija koju zastupa nadležni Viši javni tužilac. U postupku rehabilitacije proklamovano je istražno načelo, što znači da je sud ovlašćen i da samostalno istražuje činjenice koje stranke nisu iznele. Sud može i sam ili na zahtev stranaka da pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana od dana prijema zahteva

Treba skrenuti pažnju da lice čija se rehabilitacija traži ne može prema važećim procesnim odredbama Zakona o parničnom postupku, koji se ovde supsidijarno primenjuje, da zastupa pred sudom punomoćnik koji nije advokat. Zakon predviđa mogućnost da se podnosiocu zahteva odobri besplatna pravna pomoć u skladu sa zakonom, kao i da je podnosilac oslobođen plaćanja troškova postupka rehabilitacije.

Sud može, na zahtev podnosioca zahteva za rehabilitaciju, pre pokretanja i u toku postupka rehabilitacije odrediti privremene mere obezbeđenja pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje. Na ovaj način se pruža zaštita podnosiocu zahteva od nezakonitih postupanja predstavnika države i lokalne samouprave ili trećih lica koja se npr. nalaze u posedu nepokretnosti koja mu je oduzeta. Treba reći i da je u čl. 62. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito predviđena zabrana otuđenja i opterećenja podržavljene imovine sa posledicom apsolutne ništavosti takvih akata.  

Kada je povreda prava izvršena bez sudske ili administrativne odluke, sud će u rešenju kojim se usvaja zahtev za zakonsku rehabilitaciju utvrditi da je izvršena povreda prava podnosioca zahteva, kao i da su bez dejstva odgovarajuće pravne posledice te povrede.

Rešenjem kojim usvaja zahtev za zakonsku rehabilitaciju lica kod kojih postoji sudska ili administrativna odluka u kojoj su isti osuđeni za izvršenje krivičnih dela na  osnovu zakona navedenih u čl. 5 st. 2 tač. 2 do 5 Zakona o rehabilitaciji, sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, kao i da su ništave njene pravne posledice.

Rešenjem kojim usvaja zahtev za sudsku rehabilitaciju, sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, u celini ili delimično, kao i da su ništave njene pravne posledice. Zahtev za sudsku rehabilitaciju usvaja se delimično ako je osnovan samo u pogledu nekog od kažnjivih dela na koje se odnosi odluka, kao i ako je osnovan samo u pogledu vrste ili visine izrečene kazne. Rehabilitovano lice smatra se neosuđivanim u delu u kojem je usvojen njegov zahtev za rehabilitaciju, a vreme trajanja izvršene kazne smatra se neopravdanim lišenjem slobode.

Protiv rešenja u postupku rehabilitacije dozvoljena je žalba u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja. Nadležni Apelacioni sud odlučuje o žalbi u veću sastavljenom od troje sudija.

Protiv pravnosnažnog rešenja u postupku rehabilitacije nije dozvoljena revizija.

Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u „Službenom glasniku Republike Srbije“ na zahtev podnosioca zahteva za rehabilitaciju, najmanje jednom u tri meseca.

PRAVA REHABILITOVANIH LICA

Rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane ili oduzete imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu iz stava 1. ovog člana vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu kao što je napred i navedeno.

Deca rehabilitovanog lica ili njegovih srodnika koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica.

Rehabilitovanom licu priznaje se vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju. Rehabilitovanom licu priznaje se vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode kao poseban penzijski staž u efektivnom trajanju, a najduže dve godine, ako je nezaposlenost nastupila zbog povrede prava i sloboda u smislu ovog zakona. Rehabilitovano lice kome je priznat poseban staž iz u trajanju od najmanje osam godina ima pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), u visini od 50% od prosečne mesečne plate u Republici Srbiji u prethodnoj godini. Obračun, usklađivanje i isplatu posebnog dodatka vrši Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Sredstva za isplatu posebnog dodatka obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

Rehabilitovano lice, koje nije zdravstveno osigurano ima pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja kao osiguranik, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje. Ovo pravo imaju i njegova deca odnosno deca njegovih srodnika iz čl. 7 st. 1 tač. 5 Zakona o rehabilitaciji. Sredstva za zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje iz stava 1. ovog člana obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.

 

REHABILITACIONO OBEŠTEĆENJE

Rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Rehabilitovano lice ima pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka, u revalorizovanom iznosu čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate, u odnosu na prosečnu platu u Republici Srbiji u godini u kojoj se vrši vraćanje. Rehabilitovano lice i lica iz člana 7. tačka 5) Zakona o rehabilitaciji imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Ovo pravo imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice i lica iz člana 26. st. 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje. O zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje odlučuje Komisija za rehabilitaciono obeštećenje. Ako zahtev ne bude usvojen ili po njemu Komisija za rehabilitaciono obeštećenje ne donese odluku u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva, podnosilac zahteva može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete. Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba se može podneti u pogledu ostatka zahteva.

Tužba za naknadu štete ne može se podneti po isteku roka od jedne godine od dana dostavljanja odluke o odbijanju zahteva ili dana zaključenja sporazuma, odnosno od isteka roka od 90 dana od dana podnošenja zahteva Komisiji u situaciji kada ista nije donela nikakvu odluku po podnetom zahtevu.

Odluka kojom je usvojen zahtev za rehabilitaciono obeštećenje, odnosno sporazum o rehabilitacionom obeštećenju ima svojstvo izvršne isprave.

Komisija za obeštećenje pri Ministarstvu pravde je počela sa radom u februaru mesecu ove godine a praksa iste prema izjavama samih državnih praedstavnika je daleko od zadovoljavajuće. Iznet je podatak da je do jula meseca pristiglo više od 300 zahteva a da je samo u nešto više od 30 slučajeva doneta pozitivna odluka. Ako je verovati izjavama predstavnika Komisije veli broj zahteva je odbijen jer se radi o nedzvoljenim zahtevima. Komisija za sada na ime obeštećenja u predlogu sporazuma za jedan dan neosnovanog lišenja slobode nudi 700 dinara. Treba reći da rehabilitovana lica ne moraju da prihvate ponuđene iznose i mogu zaštitu svojih prava po ovom osnovu da ostvare na sudu.     

Na kraju treba reći da postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), a nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama tog zakona. Prava po osnovu rehabilitacije utvrđena ovim zakonom stiču se i na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju, a koje su donete u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06). Takođe važno je reći i da zahtev za rehabilitaciju, u skladu sa ovim zakonom, može se podneti i ako je doneta pravnosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju podnet na osnovu Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06).