Pravna zaštita autorskih dela

Autor: Stefan Bojović

 

Šta je autorsko delo?

Pravna zaštita autorskih dela predmet je zaštite oblasti prava koja se zove autorsko pravo (eng. copyright), a koja je podgrana jedne veće oblasti koja se naziva pravo intelektualne svojine (eng. intellectual property rights ili skraćeno IP). Zakon o autorskom i srodnim pravima autorska dela definiše kao originalne duhovne tvorevine autora, izražene u određenoj formi, bez obzira na njihovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njihovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njihove sadržine. Originalnost u ovom smislu treba shvatiti kao minimalni nivo individualnosti po kome se deo razlikuje od svih postojećeih dela. Dakle, da bi delo bilo pod zaštitom nije potrebno da bude originalno u smislu da donosi izuzetnu novinu u svoju oblast već je dovoljno samo da nije plagijat već postojećih dela i da se od njih bar po nečemu razlikuje. Određenost forme znači da se ne štite autorska dela u formi ideje već ona moraju biti u određenoj formi koja je podobna da se delo saopšti široj javnosti (pisana, govorna, elektronska forma, itd.).

Što se tiče konkretnih dela kojima se pruža zaštita, Zakon navodi primera radi listu dela koja se naročito smatraju autorskim delima:

1) pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);

2) govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);

3) dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela, kao i dela koja potiču iz folklora;

4) muzička dela, sa rečima ili bez reči;

5) filmska dela (kinematografska i televizijska dela);

6) dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);

7) dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;

8) kartografska dela (geografske i topografske karte);

9) planovi, skice, makete i fotografije;

10) pozorišna režija

Pored toga, Zakon navodi da i kada je autorsko delo zaštićeno, tom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva. Dakle, to u praksi znači da, primera radi, naučni rad u kome se razmatra određeni matematički princip predstavlja autorsko delo, ali da sam princip nije pod zaštitom autorskog prava i autor naučnog rada ne bi mogao da se poziva na povredu svoh prava ukoliko bi neko drugi koristio taj princip ili bi ga obrađivao u drugom naučnom radu.

Po Zakonu se ne smatraju autorskim delima:

1) zakoni, podzakonski akti i drugi propisi;

2) službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

3) službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

4) podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku.

Iako bi po opštim principima autorskog prava i gorenavedene tvorevine mogle da se smatraju autorskim delima, opšti je trend u svetu da su one izuzete iz ovog sistema zaštite iz razloga što bi na taj način njihova upotreba u svakodnevnom životu bila izuzetno otežana.

Nastanak autorskog prava

Naše pravo priznaje autorsko pravo autoru momentom nastanka dela. U tom smislu sam činjenica da je delo nastalo je dovoljna da se njegov autor može pozivati na zaštitu i nje potrebno ispunjavati nikakve formalnosti kao što bi bile registracije, prijave dela i sl. Takođe nije potrebno ni da delo bude objavljeno tj. saopšteno javnosti, autorsko pravo je nastalo zajedno sa nastankom dela i autor može čak i da ga nikada ne obznani i ono će i dalje uživati autorskopravnu zaštitu (npr. ukoliko bi neko protiv njegove volje došao u posed dela i objavio ga, autoru bi stajale na raspolaganju sve mogućnosti koje stoje na raspolaganju i autorima čija dela su objavljena).

Takođe, da bi autorsko pravo nastalo nije neophodno da delo bude dovršeno budući da naše pravo priznaje zaštitu i nedovršenim delima pod uslovom da ispunjavaju uslove koji se traže za svako autorsko delo (originalne ljudske tvorevine koje su izražene u određenoj formi). Na taj način pisac koji radi na novom romanu uživaće zaštitu kako za svaki njegov originalni segment u fazi nastajanja (npr. poglavlje), tako i za ceo roman onog trenutka kada bude završen. Ukoliko njegov roman nikada ne bude završen on će i kao nedovršeno delo uživati istu zaštitu kao i da je dovršen. Najbolji primer za to bi bili romani Franca Kafke „Proces“ i „Zamak“ koji iako nikada nisu bili dovršeni uživaju autorskopravnu zaštitu kao i dovršena dela ovog autora.

Autor

Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo. Izuzetno, autorom se može smatrati i pravno lice ukoliko je ono naznačeno na uobičajen način kao proizvođač filmskog dela. Autorom se po Zakonu smatra ono lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije.

Pored jednog autora postoji mogućnost i da više autora uradi jedno delo. Tada govorimo o koautorstvu i koautorima se smatraju lica koja su zajedničkim stvaralačkim radom stvorila delo. Ovde je bitno napomenuti da lica koja su samo pomogla na određeni način u stvaranju dela (finansijski, nabavljanjem materijala, ustupanjem prostora za rad itd.) se ne smatraju koautorima, budući da nisu učestvovali u nastanku dela svojim stvaralačkim radom. Koautori su nosioci zajedničkog autorskog prava, ali postoji mogućnost da svoje međusobne odnose putem ugovora urede na drugačiji način. Oni autorsko pravo vrše zajednički i za ostvarivanje i prenošenje autorskog prava potrebno je saglasnost svih koautora. Kako ovakva konstrukcija može biti problematična u praksi Zakon je predvideo da koautor ne može uskratiti svoju saglasnost suprotno načelu savesnosti i poštenja, kao i da ne može činiti bilo šta što škodi ili bi moglo škoditi interesima ostalih koautora. Ekonomsku korist od iskorišćavanja dela koautori dele srazmerno svom doprinosu u stvaranju dela, ali svoje odnose mogu putem ugovora i drugačije urediti.

Za filmska dela postoji specifičnost da se koautorima po samom Zakonu smatraju pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj. Pored navedenih i kompozitor muzike se smatra koautorom ukoliko je muzika bitan element tog dela (kao što je slučaj kod mjuzikla) i komponovana je specijalno za to delo, kao i glavni animator ukoliko se radi o crtanom odnosno animiranom filmu ili je animacija bitan element tog dela. Smisao ovako uređenog koautorstva leži u činjenici da u izradi filmskog dela učestvuje mnoštvo autora i da bi uključivanje svih njih u proces ostvarivanja autorskog prava bilo izuzetno komplikovano, te se Zakon ograničava samo na one koautore čiji je doprinos u izradi dela u većini slučajeva najveći. Ovim se, naravno, ne dira u autorsko pravo ostalih autora koji su učestvovali u izradi dela (kostimografa, scenografa, itd.), te oni ostaju nosioci prava na pojedinim segmentima kojima su doprineli delu, ali ne i na celokupnom filmskom delu.

Kada autor dela nije poznat (anonimno delo ili delo potpisano pseudonimom) autorsko pravo na delu ostvaruju izdavač (za izdato delo) ili lice koje je delo objavilo (za objavljeno ali neizdato delo). Ukoliko se naknadno sazna identitet autora prava ovih lica pretsaju i autor samostalno vrši autorsko pravo.

Sadržina autorskog prava

Autorsko pravo se sastoji iz dve komponente isključivih prava: moralnih (ličnih) prava i imovinskih prava. Moralna prava su ona koja su vezana za ličnu povezeanost autora sa svojim delom i za njih je karakteristično da ih autora za života ne može prenositi na druga lica, a po autorovoj smrti ona se, za razliku od imovinskih prava ne gase ni u jednom trenutku. U ovu grupu isključivih prava spadaju:

1.) Pravo paterniteta – pravo da se autoru prizna autorstvo nad delom.

2.) Pravo na naznačenje imena autora

3.) Pravo objavljivanja

4.) Pravo na zaštitu integriteta dela

5.) Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela

Imovinska prava autora se odnose na privredno iskorišćavanje autorskog dela. Ova prava autor može prenositi na druga lica. Ona se nasleđuju posle autorove smrti i vremenski su ograničena – traju za života autora i 70 godina nakon njegove smrti. Iako ova prava spadaju u isključiva ovlašćenja autora koja on ima ekslluzivno pravo da samostalno vrši (ili da sam bira kome će poveriti njihovo vršenje) u praksi ih autor najčešće vrši preko drugih lica (npr. tako što izdavaču ustupi pojedina prava na svoju knjigu kako bi on mogao da je objavi i stavi u promet uz obavezu da autoru isplati autorski honorar i eventualni procenat od prodaje). U ovu grupu spadaju:

1.) Pravo na umnožavanje

2.) Pravo na stavljanje primeraka dela u promet

3.) Pravo davanja primeraka dela u zakup

4.) Pravo izvođenja

5.) Pravo predstavljanja

6.) Pravo prenošenja izvođenja ili predstavljanja

7.) Pravo emitovanja

8.) Pravo reemitovanja

9.) Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti – ovo pravo je u današnje vreme od izuzetnog značaja budući da se, između ostalog, odnosi i na sve načine saopštavanja dela na internetu.

10.) Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela

11.) Pravo javnog saopštavanja dela koje se emituje

12.) Pravo javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike

Važna napomena: prilikom zaključivanja autorskih ugovora uvek se mora napomenuti koja isključiva imovinska prava autor ustupa i u kom obimu (isključivi i neisključivi prenos prava).

Pored isključivih prava postoje i određena neisključiva prava koja se u najvećem broju slučajeva tiču odnosa autora sa vlasnikom primerka dela (što je najčešće slučaj sa delima likovne umetnosti) i u ova prava između ostalog spadaju: pravo na pristup primerku dela, pravo sleđenja, pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti i preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture.

Takođe, autor ima i pravo na posebnu naknadu od prodaje i uvoza uređaja i predmeta koji su podobni za neovlašćeno umnožavanje autorskih dela kao što su kompjuteri, „prazni“ cd-ovi, dvd-jevi i sl. (ovo pravo je u široj javnosti poznato pod nazivom „muzički dinar“). Problem sa ovom nakandaom je u tome što se ona može prikupljati samo putem organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, a u našoj državi postoje samo tri organizacije tog tipa: SOKOJ za autore u oblasti muzike, OFPS za proizvođače fonograma i PI za interpretatore.

Sudska zaštita

Povreda autorskog prava nastaje kada neko neovlašćeno vrši neko od isključivih moralnih ili imovinskih ovlašćenja autora (npr. neovlašćeni upload filma na internet), a ne radi se o nekom od dozvoljenih izuzetaka kada se ova ovlašćenja mogu vršiti bez saglasnosti autora (npr. korišćenje autorskih dela za potrebe nekog sudskog postupka). U tom smislu radnja kojom se povređuje nečije autorsko pravo identična je radnji koju autor radi koristeći se svojim ovlašćenjima, a razlika je samo u tome što lice koje vrši povredu prava ovu radnju čini neovlašćeno. Pored ovih tzv. direktnih povreda postoje i indirektne povrede autorskog prava. U ove povrede se ubraja i privredno iskorišćavanje neovlašćeno umnoženih primeraka autroskih dela (npr. prikazivanje na TV-u „piratskih“ dvd-jeva iako postoji dozvola autora da se njegova dela prikazuju na toj TV stanici), radnje uklanjanja ili izmene elektronske informacije o pravima ili tehnološke mere zaštite (npr. zaobilaženje tehničke mere koja onemogućava kopiranje legalnih dvd-jeva), kao i druge radnje koje se odnose na proizvodnju i uvoz naprava kojima je moguće vršiti ukanjanje ili izmenu tehnoloških mera zaštite.

Parnični postupci u vezi sa autorskim pravima su u nadležnosti viših sudova (izuzetno mogu biti u nadležnosti privrednih sudova). Ovde je bitno naglasiti da se pod autorskopravnim sporovima ne smatraju sporovi oko neizvršenja autorskih ugovora (npr. neisplaćivanje autorskih honorara) već oni spadaju u obligacionopravne sporove. Tužbenim zahtevom se u autorskopravnim sporovima može tražiti: 1) utvrđenje povrede prava; 2) prestanak povrede prava; 3) uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava, uključujući i primerke predmeta zaštite, njihove ambalaže, matrice, negative i slično; 4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena povreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava; 5) naknadu imovinske štete; 6) objavljivanje presude o trošku tuženog. Pored toga, Zakon predviđa da tužilac ima pravo da umesto naknade imovinske štete, ako je povreda imovinskog prava učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom zahteva naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.

Bitno je i naglasiti da tužilac u slučaju povrede imovinskih prava može biti kako sam autor, tako i njegovi naslednici i lice koje je putem nekog pravnog posla steklo jedno ili više isključivih imovinskih prava (npr. izdavač), dok u slučaju povrede moralnih prava tužilac može biti samo autor, odnosno njegovi naslednici nakon njegove smrti.

Pored sudske zaštite u parničnom postupku autosko pravo se od povrede može štiti i u krivičnom postupku budući da naš Krivični zakonik predviđa tri krivična dela u vezi sa kršenjem autorskih prava: 1.) Povreda moralnih prava autora i interpretatora (čl. 198. KZ); 2.) Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava (čl. 199. KZ); 3.) Neovlašćeno uklanjanje ili menjanje elektronske informacije o autorskom i srodnim pravima (čl. 200. KZ). Za ova krivična dela su predviđene kako novčane kazne tako i kazne zatvora.