Zaštita prava na privatni život i lični zapis – Advokat Nenad Cvjetićanin

Autor: Nenad Cvjetićanin, advokat

Web: www.cvjeticaninlegal.com

Suština ove vrste zaštite proizilazi iz prava na privatnost. Osnov ovakvog jednog prava su međunarodni dokumenti (konvencije i deklaracije) koje su ratifikacijom postale deo unutrašnjeg javnog poretka, što dalje znači da se sva lica pod jurisdikciom naših organa mogu direktno pozivati na ova akta jednako kao na domaće zakone.

 

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima značajno mesto daje pravu na privatnost u kojem članu 12. se kaže:

Niko se ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.

Član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda reguliše pravo na privatnost:

Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Pravo na javno informisanje, koje je u Srbiji, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju slobodno i u interesu javnosti, obuhvata, između ostalog, slobodu prikupljanja, istraživanja i objavljivanja ideja, informacija i mišljenja. Ono ne podleže cenzuri, ali je sa druge strane ograničeno određenim ljudskim pravima pojedinaca kao što je pravo na privatnost.

Dakle jedno kolektivno pravo, tj. pravo na informisanje, jer informacija priprada svima je ograničen jednim pravom pojedinca, a to je pravo na privatnost, a sa druge strane samo pravo na privatnost se može ograničiti u gore navedena tri slučaja. Stoga je jako bitno uvek iskazati dužnu novinarsku pažnu u skladu sa kodeksom novinarske etike kako bi se našla prava mera stvari, jer novinari odnosno mediji su javni servis svih nas.

Pravo na privatnost kroz zabranu objavljivanja ličnog zapisa, zapisa lika i glasa je inkorporisano u Zakon o javnom informisanju Republike Srbije.

Odredbom člana 43. Zakona o javnom informisanju propisano je da informacije iz privatnog života odnosno lični pisani zapis, zapis lika i zapis glasa se ne može se objaviti bez pristanka lica čije reči, lik odnosno glas sadrži ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. Pristanak je potreban I za neposredno prenošenje lika ili glasa ( putem televizije, radija I slično).

Članom 43.stav 3. Zakona propisano je da se informacije I zapisi iz stava 1. ovog člana ne mogu objaviti ni bez pristanka onoga kome su namenjeni, odnosno onoga na koga se odnosi ako bi objavljivanjem bilo povređeno pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica.

 

U tom smislu je odlučio I Vrhovni sud jednoj svojoj u presudi Gž 1/07 od 17.01.2007.godine pozivajući se na pomenuti član, a štiteći pravo na privatnost kroz zabranu objavljivanja ličnog video zapisa.

Osvrnućemo se dakle na par zanimljivih presuda domaćih sudova.

 

Tužilja, inače televizijski voditelj I medijski eksponirana, majka dve maloletne kćeri od 12 I 10 godina, sa kojima živi.Ona je privatnom kamerom, za sopstvene potrebe, sačinila snimak intimnog odnosa sa svojim bivšim suprugom. Kaseta je nestala iz kuće tužilje, te se početkom meseca februara 2005. godine snimak našao u javnoj prodaji. Dana 4.2.2005. godine održana je konferencija za štampu, na kojoj je pušten u promet sporni snimak, kojom prilikom je tužilja, zajedno sa punomoćnikom obavestila javnost da se radi o snimku ličnog karaktera koji je neovlašćeno objavljen I stavljen u promet, te da će svako objavljivanje ubuduće smatrati neovlašćenim I da će protiv onih koji ovakve fotografije objavljuju podneti tužbu za naknadu nematerijalne štete. U dnevnom listu “P” br. 2 od 6.2.2005. godine čiji je osnivač tuženi, a glavni I odgovorni urednik BB, objavljene su fotografije iz privatnog života tužilje uz propratni intervju I sa uvredljivim naslovom. Tužilja nije dala posebno odobrenje, tj. pristanak za objavljivanje fotografija. U konkretnom slučaju je na opisani način izvršena povreda odredbe člana 43. Zakona o javnom informisanju jer tužilja zapravo nije dala pristanak da se objavi informacija iz njenog privatnog života I njenog bivšeg supruga sa kojim je snimljen intimni odnos, niti je tužilja primila bilo kakvu naknadu za objavljivanje snimka, na koji način bi se smatralo da je posredno dala pristanak za objavljivanje. Istovremeno u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 45. Zakona kada nije potreban pristanak za objavljivanje, a koji su taksativno nabrojani u članu 45 tačka 1 do 11. Imajući u vidu rečeno, ispunjeni su uslovi za naknadu štete tužilji, u smislu člana 46, stav 1. tačka 3. Zakona.  Tužilja je pretrpela duševne bolove, kao I njene kćeri I majka. Oni ne mogu biti otklonjeni isplatom određene svote novca, niti se novcem pruža obeštećenje za povredu ličnog dobra. Međutim, isplatom se pruža obeštećenje za sekundarne posledice u vidu duševnih patnji koje su povredom izazvane. Tužilja je pretrpela povredu, jer se po opštem mišljenju, koje je relevantno kao mišljenje prosečnog člana šire društvene zajednice, umanjuje ugled tužilje radnjama tuženih.

 

Za povredu prava na privatni život, informacija mora da bude takva da individualno, lično pogadja nekoga.

Prema odredbi čalana 46. Zakona u slučaju povrede prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis, lice čije je pravo povređeno može tužbom protiv odgovornog urednika javnog glasila zahtevati propuštanje objavljivanja informacije, odnosno zapisa; predaju zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa, naknadu materijalne I nematerijalne štete I objavljivanje presude. Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da su uslovi za povredu prava na privatnost:

– leziona sposobnost (sposobnost za povredu)

– prepoznatljivost subjekta informacije

– lična pogođenost subjekta informacije i

– neproporcionalnost informacije.

 

Za povredu prava na privatni život informacija mora da bude takva da individualno, lično pogađa nekoga.

U tom smislu Vrhovni sud je dana 1.7.2009.godine doneo presudu Gž- 85/09 u kojoj je odlučio na sl. način: U odnosu na tužilju JJ nisu ispunjeni uslovi iz člana 43 I 46 Zakona, jer tužilja se ne spominje u članku a nije objavljena ni njena fotografija. Objavljivanjem fotografije maloletnog tužioca, sina tužilje, nije povređeno pravo na privatni život tužilje, već samo pravo na privatni život maloletnog tužioca. Za povredu prava na privatni život informacija mora da bude takva da individualno, lično pogadja nekoga. U ovom slučaju, objavljena informacija individualno ne pogađa tužilju, te s toga nema ni povrede prava na privatni život objavljivanjem fotografije maloletnog tužioca.

 

Izuzetno od člana 43. Zakona o javnom informisanju neće se tražiti pristanak za objavljivanje informacija iz privatnog života, odnosno ličnog zapisa u sl. slučajevima:

1) ako je to lice informaciju (zapis) namenilo javnosti

2) ako se informacija (zapis) odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za

javnost, naročito ako se odonosi na nosioca državne ili političke funkcije, a

objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju.

3) ako je lice svom ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije (zapisa)

4) ako je informacija saopštena (zapis sačinjen) u javnoj skupštinskoj raspravi ili u

javnoj raspravi u nekom skupštinskom telu

5) ko je objavljivanje u interesu pravosudja, javne bezbednosti I bezbednosti RS

6) ako se lice nije protivilo pribavljanju informacije (pravljenju zapisa) iako je

znalo da se to čini radi objavljivanja.

7) ako je objavljivanje u interesu nauke ili obrazovanja

8  ako je objavljivanje potrebno radi upozorenja na opasnost

9) ako se zapis odnosi na mnoštvo likova ili glasova (navijača, koncertne publike,

uličnih prolaznika)

10)ako se radi o zapisu sa javnog skupa

11) ako je lice prikazano kao deo pejzaža, prirode, panorama, naseljenog mesta,

trga, ulice ili sličnog prizora.

 

Tako, npr. Kada je reč o fotografiji sa partijskog kongresa saglasnost lica čiji se lik na objavljenoj fotografiji nalazi nije potrebna. Sadržina fotografije nema sposobnost za povredu časti i ugleda, pritom nije uvredljiva i autentična je, te nema osnova za naknadu štete zbog povrede privatnosti, časti i ugleda jer se ne radi se o individualnom snimku već fotograija predstavlja prizor sa javnog skupa.

Komentar novinara na fotografiji takođe nema lezionu sposobnost i  predstavlja lični stav, mišljenje autora, nezavisan od sadržine fotografije, koja je zaustavljenim momentum fizičkog prenošenja slike SM poslužila za simbolični naslov. Tekst komentara se ne odnosi na tužioca, niti njegovu političku orijentaciju, već predstavlja ocenu novinara o političkom značaju političara, čiju sliku na spornoj fotografiji drži tužilac. Stoga se, bez obzira da li je tužilac stavljao ili skidao sliku SM sa bine I bez obzira na neslaganje tužioca sa novinarskim mišljenjem I objavljivanjem fotografije, u ovom slučaju ne radi se o nedopuštenom zadiranju u privatnost tužioca, niti postoji povreda prava na čast, ugled I privatnost tužioca, već se radi o legitimnom ostvarivanju umetničke I novinarske slobode.

 

Naknada nematerijalne štete u novcu može se ostvariti zbog povrede prava na privatnost nezavisno od naknade štete zbog povrede časti i ugleda.

Objavljivanjem zapisa nekog lica mogu se povrediti oba prava i povređeno lice može ostvariti naknadu neimovinske štete po oba osnova.

Tako je presudom Vrhovnog suda br.Gž 5/06 odlučeno na sledeći način:,

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je zahtev tužilaca osnovan.Pravilan je i zaključak da su tuženi povredili pravo na privatnost, kao samostalno I nezavisno pavo od zaštite časti I ugleda.

 

Tuženi su, naime, neovlašćeno objavili informaciju iz privatnog života tužilaca, na taj način što su objavili fotografiju I tekst koji sadrže informacije, na osnovu kojih je prepoznatljiv identitet tužilaca, I samim tim povredili pravo na privatnost tužilaca.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da za prepoznatljivost subjekta nije potrebno da prosečan čitalac objavljene informacije navedenih novina može da objavljenu informaciju veže za određeno lice, već je samo dovoljno da deo publike može tu informaciju da dovede u vezu sa određenim licem, a prepoznatljivost u konkretnom slučaju postoji iako nisu objavljena imena lica I iako je snimak objavljen sa zatamnjenjem, s obzirom na to da povreda postoji objektivno, na osnovu prepoznatljivosti, odnosno na osnovu činjenice da su druga lica informaciju vezala za tužioce. Privatnost, čast I ugled tužilaca lično su pogođeni neproporcionalnom informacijom, jer je obaveštenje javnosti o pojavi prostitucije, pornografije I piraterije u toj sredini moglo da bude postignuto I bez povrede prava na privatnost I ugleda I časti tužilaca,  pa je pravilan zaključak da bez obzira na to što su se tuženi pozvali na legitimne ciljeve radi čijeg ostvarivanja može biti dopušteno objavljivanje informacije I ličnog video zapisa, ne znači da je u svakom slučaju objavljivanje dopušteno, pa su tuženi prethodno bili dužni da odmere I provere da li u konkretnoj situaciji preteže interes časti, ugleda I privatnosti nad slobodom štampe. Činjenica da se video snimak filma sa intimnim scenama tužilaca pojavio u javnosti preko interneta I na piratskim diskovima, pre objavljivanja spornog teksta I video zapisa ne umanjuje odgovornost tuženika.

 

Tužilac, koji je fotografisan na ulici bez pristanka, a nakon toga je fotografija objavljena u novinama sa propratnim tekstom, ima pravo ba naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, shodno čl. 43. I 70. Zakona o javnom informisanju i čl. 200. Zakona o obligacionim odnosimima.

Iz spisa proizilazi da je tužilac radeći kao taksista kritičnog dana od strane patrole saobraćajne policije zaustavljen radi kontrole, pa je njemu prišao nepoznati mladić I bez odobrenja ga fotografisao, a nakon nekoliko dana u lokalnom listu prikazaba je njegova fotografija gde je tužilac prepoznao svoj lik. Uz njegovu fotografiju iznet je tekst sadržine da taksisti kradu putnike na autobuskim stajalištima minut-dva pre dolazak autobusa. Takodje je dokazima utvrđeno da nakon objavljivanja članka sa njegovom fotografijom tužioca su počeli da pozivaju ostali taksisiti telefonom, zatim poznanici, komšije, interesovali se za kritični događaj, neki su sve to I zlurado komentarisali, neki ga zadirkivali, a tužiocu je sve bilo neprijatno između ostalog I zbog njegovih roditelja, tako da je isti psihološki reagovao u vidu razdraženosti, neraspoloženja, napetosti, poremećaja spavanja. Takođe je dokazima utvrđeno da je u momentu fotografisanja tužilac odmah izrazio protivljenje  tom nepoznatom licu koje je u ruci držalo fotoaparat, rečima “nemoj to da radiš”. U ovom postupku protivtuženik je osnivač javnog glasila u kome je objavljena fotografija tužioca I drugotuženi je glavni I odgovorni urednik tog lista. Na bazi potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvotpeni sud je pravilno primenio odredbe čl. 43. I 70. Zakona o javnom informisanju, u kome je jasno regulisano da svako lice na koje se odnosi netačna iinformacija I koje trpi štetu ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, a takođe je regulisano da fotografisanje nekog lica, ne može se uraditi bez njegovog pristanka. Na osnovu navedenog žalba tuženog je neosnovana, a pravilno je prvostepeni sud dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosima navedenim u izreci.

 

Prilikom izveštavanja o tragičnim I nasilnim gubicima života, o čemu inače postoji opravdan interes javnosti da bude obaveštena, novinarska etika I pravni standard novinarske pažnje nalažu da se informacije prenose na način kojim se poštuje pravo na pijetet bliskih srodnika preminulog, njihova bol i patnja.

 

U tom smislu je Apelacioni sud donoseći presudu u obrazloženju odlučio na sledeći način:

Na naslovnoj strani dnevnih novina objavljena je fotografija nagog tela pokojnog NN. Telo je oskrnavljeno, jer mu nedostaje polovina desne noge I deo trbuha, lice mu je okrvavljeno, a pri tom se intimni detalji jasno vide. Glavni I odgovorni urednik ovog dnevnog lica je lično dao dozvolu da se navedena fotografija objavi na naslovnoj strani, s tim što pre toga nije pribavio pristanak za objavljivanje sporne fotografije pok. NN od njegovih najbližih srodnika. Tužilac BB je otac pok. NN a maloletna VV je njegova sestra. Fotografija nagog I rasomadanog tela njihovog najbližeg srodnika sina I brata izazvala je ogroman šok od tužilaca I velike duševne patnje. Telo pokojnog NN bilo je veoma unakaženo tako da njegovom ocu uopšte nije bilo dozvoljeno da vidi njegovo telo, već je identifikaciju izvršio tužiočev brat od strica. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je u konkretnom slučaju, objavljivanjem neprimerene fotogafije, povređeno pravo tužilaca na poštovanje privatnog I porodičnog života. Ovo pravo ima svoje polje primene ne samo dok su članovii porodice živi, a koje se ogleda u poštovanju porodičnih veza, već I nakon smrti člana porodice, a koje se ogleda u pravu nadživelih članova porodice da se poštuje uspomena na ličnost umrlog (pravo na pijetet). . Nije sporno da je postojao opravdan interes javnosti da sazna za tragičnu pogibiju pok. NN i okolnosti pod kojima je  nastradao da bi se ukazalo na opasnosti nedovoljno obezbeđenih javnih mesta. Međutim, ni sloboda izražavanja, kao sastavni deo slobode masmedija, ni pravo na privatnost, nisu apsolutna prava I slobode. Prilikom utvrđivanja da li objavljivanje neke informacije iz privatnog života pojedinca predstavlja nedozvoljeno zadiranje u privatni život, mora se voditi računa o pravičnoj ravnoteži koja se mora uspostaviti između opšteg interesa zajednice I interesa pojedinca. I kada postoji interes javnosti da sazna šta se dogodilo u nekoj prilici, mora se voditi računa da li bi se taj interes mogao ostvariti drugačijim objavljivanjem, bez povrede prava na privatnost ili uz manju povredu. U konkretnom slučaju, došlo je do prekomernog I neprimerenog korišćenja slobode izražavanja, te se javnost o predmetnom dogadjaju mogla informisati I na drugi način. Osim toga, I sama javnost ima interes da se ovakve sablažnjiuve fotografije ne objavljuju na ovaj način. Naime, objavljivanje fotografija sa nasilnim sadržajima može kod osetljivih osoba I dece izazvati visok stepen uznemirenosti, straha, užasa I zgroženosti. Zbog toga nije primereno I umesno ovakve fotografije objavljivati na naslovnoj strani dnevnih novena koje su dostupne širokom krugu lica. I u kodeksu novinara Srbije se navodi da u izveštavanju o događajima koji uključuju lični bol I šok, novinar je dužan da svoja pitanja prilagodi tako da izražavaju duh saosećanja I diskrecije. Glavni I odgovorni urednik je prekršio Zakon o javnom informisanju, jer je fotografiju mrtvog tela pokojnog NN objavio protivno odredbama 43 I 44 tog zakona, protivno novinarskoj etici, ne poštujući pravni standard novinarske pažnje, povodeći se isključivo sa senzacionalizmom I namerom povećanja tiraža novina. Ocu pok. NN u mrtvačnici nije dozvoljeno da vidi unakaženo telo svog pokojnog sina, upravo da bi ga poštedeli dodatne trauma I bola, što ukazuje na činjenicu da čovek prosečne pažnje u takvom slučaju vodi računa o tuđim osećanjima. Stoga je glavni I odgovorni urednik postupao sa namerom prilikom dozvole da se objavi sporna fotografija I kriv je za štetu koju je prouzrokovao tužiocima. Iz navednih razloga pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je primenom odredbi čl. 79. I 80. Zakona o javnom informisanju tužiuocima dosudio naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na privatnost I poštovanje porodičnog života, budući da je nedopušteno objavljena istinita informacija iz njihovog privatnog života.

(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, GTž. Br. 1/10 od 13. maja 2010.)