Postupci za izricanje kazni bez glavnog pretresa

Autor: Predrag Popović


Nakon petooktobarskih promena, Srbija i tadašnja Savezna Republika Jugoslavija kreću u proces sveobuhvatne promene pravnog sistema. Jedna od najznačajnijih promena je i reforma procesnog zakonodavstva koja je započela donošenjem Zakonika o krivičnom postupku[1] iz 2001. godine, koji je, nakon toga, nekoliko puta menjan i dopunjivan a poslednji put 2010. godine.

Ovim zakonom uvedena je jedna krupna i smela novina – mogućnost izricanja krivičnih sankcija pre glavnog pretresa. Tako su ZKP-om predviđena dva postupka za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa:

  • postupak za kažnjavanje pre glavnog pretresa (čl. 449-454) i
  • postupak za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije (čl. 455-458).

Reforma procesnog zakonodavstva i uvođenje ovih novina posledica je želje zakonodavaca da uproste i racionalizuju postupak te prilagode ga konkretnom slučaju i predmetu a sve to radi lakšeg i bržeg postizanja pravde u skladu sa načelom o brzom i pravičnom suđenju. Efikasnost u suđenju se ogleda u činjenici da će predmet biti rešen u nekoj ranijoj fazi odn. pre glavnog pretresa. Ovo je korisno iz razloga što se sprečava da se pred sudom pojavljuju lakši slučajevi koji se mogu rešiti u nekoj ranijoj fazi krivičnog postupka. Samim tim sudstvo postaje manje opterećeno što posledično vodi još bržem zadovoljavanju pravde čime se stvara i velika ušteda troškova koji nastaju sprovođenjem postupaka. Na taj način se izlazi u susret načelu procesne ekonomije, s jedne strane, a opet se omogućava sankcionisanje lica za koja postoji osnovana sumnja da su počinila delo koje mu se stavlja na teret, s druge strane.

Iako na prvi pogled deluje da ovi postupci imaju samo dobre strane, teoretičari krivično-procesnog prava često su kritikovali ove postupke ističući da se njima onemogućava utvrđivanje istine što je jedan od osnovnih principa proklamovanih Zakonikom o krivičnom postupku.[2]


Sadržaj

1. Uvod.

2. Postupak za kažnjavanje pre glavnog pretresa.

3. Postupak za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije.

4. Zaključak.

Literatura.




2. Postupak za kažnjavanje pre glavnog pretresa


Naše pozitivno pravo  je izričito predvidelo da pravo na pokretanje postupka za kažnjavanje pre glavnog pretresa ima jedino javni tužilac i to za krivična dela za koja se može izreći novčana kazna kao glavna kazna ili kazna zatvora do tri godine (čl. 449., st. 1.). Ovo iz razloga što ostali tužioci nemaju interes za pokretanje ovog postupka jer on onemogućava odlučivanje o imovinsko-pravnom zahtevu. U slučaju stavljanja imovinsko-pravnog zahteva, ovlašćeno lice će biti upućena na parnicu (čl. 449. st. 3.).

Da li će doći do pokretanja ovog postupka zavisi od slobodne volje samog javnog tužioca koji ceni svrsishodnost pokretanja postupka. Ukoliko javni tužilac zaključi da je bolje da se krivični postupak ne pokrene onda će on u samom optužnom aktu istaći predlog za kažnjavanje pre glavnog pretresa (čl. 449., st. 2.). Ovaj predlog se može staviti i nakon podnošenja optužnog predloga ali obavezno pre zakazivanja glavnog pretresa.

Kada predlog bude stavljen, na scenu stupa sudija koji, obzirom da nije vezan predlogom javnog tužioca, ceni svrsishodnost predloga. Zavisnost sudije od javnog tužioca ogleda se u činjenici da sudija ne može doneti rešenje o kažnjavanju bez predloga javnog tužioca. Kada sudija dobije predlog donošenje rešenje o kažnjavanju pristupiće sudskoj kontroli optužbe ali prema odredbama za sumarni krivični posupak (čl. 451., st. 1). Ako sudija utvrdi da pretpostavke za donošenje rešenja o kažnjavanju nisu ispunjene, sudija ne donosi poseban akt već optužbu dostavlja osumnjičenom i odmah zakazuje glavni pretres (čl. 451., st. 1). Ukoliko su sve pretpostavke ispunjene, sudija će najpre pribaviti podatke o ranijim osudama, a po potrebi, i o ličnosti samog okrivljenog. Rešenje o kažnjavanju sudija može doneti tek nakon saslušanja okrivljenog.

Radi lakšeg razumevanja, ponovimo, još jednom, uslove za pokretanje ovog postupka:

  • da se radi o krivičnom delu za koje se može izreći novčana kazna kao glavna kazna ili kazna zatvora do tri godine,
  • postoji predlog javnog tužioca za donošenje takvog rešenja,
  • da se sudija složi sa predlogom javnog tužioca,
  • da je okrivljeni saslušan.

Ukoliko sudija nađe da je kažnjavanje okrivljenog celishodno i da će imati pozitivne efekte na samog okrivljenog, on će doneti rešenje o kažnjavanju okrivljenog a sadržaj tog rešenja definisan je čl. 451. st. 3 ZKP-a:

  • naznačenje da je predlog javnog tužioca prihvaćen;
  • lične podatke okrivljenog;
  • delo za koje se oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela i od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona;
  • zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe krivičnog i drugog zakona primenjene;
  • odluku o izrečenoj kazni i meri, kao i odluku o upućivanju ovlašćenog lica na ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku;
  • obrazloženje izrečene kazne i mere;
  • pouku o pravu na prigovor, kao i upozorenje da će po proteku roka za prigovor, ako ne bude podnesen, rešenje o kažnjavanju postati pravnosnažno.

Na osnovu čl. 450 ZKP-a, sudija može izreći jednu od sledećih mera kao glavnu kaznu: 1) novčanu kaznu, 2) kaznu rada u javnom interesu, 3) kaznu oduzimanja vozačke dozvole ili 4) uslovna osuda. Uz jednu od ovih kazni, moguće je izreći  jednu ili više od sledećih mera: a) zabrana upravljanja motornim vozilom, b) oduzimanje predmeta, v) oduzimanje imovinske koristi.

Nakon donošenja rešenja, ono se dostavlja javnom tužiocu i okrivljenom koji može u toku od osam dana od dana dostavljanja rešenja podneti prigovor protiv rešenja (čl. 452). Obzirom na to da je branilac ovlašćen da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni, pravo na podnošenje prigovora ima i sam branilac (čl. 76., st. 1).

Ukoliko je prigovor neblagovremen, sudija ga odbacuje rešenjem protiv koga je dopuštena žalba o kojoj odlučuje veće pozivnih sudija. Ukoliko je, pak, prigovor blagovremen, onda sudija zakazuje glavni pretres prema odredbama skraćenog postupka. Ukoliko protiv rešenja o kažnjavanju ne bude podnet prigovor, rešenje postaje pravosnažno.

Važno je napomenuti da istražni sudija može, prema članu 459. st. 3, umesto presude, doneti rešenje o sudskoj opomeni.


3. Postupak za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije


Postupak se pokreće neposredno nakon okončanja istrage i to tako što istražni sudija zakazuje posebno ročište na kome izriče kaznu, naravno, ako su ispunjeni svi zakonski uslovi definisani članom 455 ZKP-a što konkretno znači da se, najpre, mora raditi o krivičnim delima za koja je propisana novčana kazna kao glavna kazna ili kazna zatvora do pet godina (sličnost sa prethodnim postupkom).

Ono što je ovde specifično je da pravo na pokretanje postupka imaju javni tužioc ali i sam okrivljeni odn. njegov branilac. Druga specifičnost je da je za pokretanje postupka uvek potrebna saglasnost druge strane i istražnog sudije. Pravo na podnošenje predloga za pokretanje postupka nemaju supsidijarni ni privatni tužilac.

Rok za podnošenje predloga definisan je dvojako. Ukoliko predlog podnosi javni tužilac, onda se predlog mora staviti odmah a najkasnije u roku od osam dana od dana kada je istraga završena. Ukoliko predlog podnosi sam okrivljeni onda u roku od osam dana od dana dostavljanja optužnice.

Takođe, kao jedan od uslova je da okrivljeni u prisustvu svog branioca pred istražnim sudijom odn. pred ogranom unutrašnjih poslova prizna izvršenje krivičnog dela. Priznanje mora biti potkrepljeno i drugim dokazima koji su prikupljeni u istrazi. Odmah nakon završene istrage a najkasnije u roku od osam dana, javni tužilac može u optužnici predložiti da se umesto glavnog pretresa zakaže posebno javno ročište pred istražnim sudijom, na kome se, nakon saslušanja stranaka i uz izričiti pristanak okrivljenog, može doneti presuda (čl. 455., st. 1).

Optužnica sa predlogom se dostavlja okrivljenom koji može, u roku od osam dana od dana dostavljanja iste podneti prigovor protiv nje koji isključuje primenu ovog postupka. U slučaju da je okrivljeni dao saglasnost na ovaj postupak, onda je ovaj prigovor ujedno i opoziv ranije datog pristanka.

Treba istaći da sudija ima diskreciono pravo da odluči da li će postupak pokrenuti ili ne. U slučaju da se ne saglasi sa predlogom za kažnjavanje, istražni sudija će dostaviti spise predsedniku sudećeg veća koji zakazuje glavni pretres a postupak se dalje odvija prema odredbama o redovnom krivičnom postupku. Sudija će ovako postupiti u svim slučajevima kada gore navedeni uslovi nisu ispunjeni tj.: a) kada nema saglasnosti javnog tužioca ili okrivljenog, kad priznanje nije poptuno ili nije dato u prisustvu advokata, b) kada priznanje nije potkrepljeno drugim dokazima, v) kada je predlog stavljen a istraga uopšte nije sprovedena, g) kada je okrivljeni ili njegov branilac izjavio prigovor, d) kada se ne radi o oficijalnim krivičnim delima sa određenom zaprećenom kaznom.

Ukoliko se istražni sudija saglasi sa predlogom, on će zakazati posebno javno ročište. Inače, ovo ročište je specifično po tome što se ne izvode dokazi i poprilično je neformalno a njegova uloga je da sudija sasluša stranke nakon čega sudija može izreći odgovarajuće mere. Važno je napomenuti da istražni sudija može, prema članu 459. st. 3, umesto presude, doneti rešenje o sudskoj opomeni.

Kada su u pitanju mere, one su definisane st. 1 čl. 457., pa tako sudija može izreći: 1) novčanu kaznu, 2) kaznu rada u javnom interesu, 3) kaznu oduzimanja vozačke dozvole, 4) uslovnu osudu i 5) kaznu zatvora do jedne godine. Uz ove kazne, sudija može izreći jednu ili više sledećih mera: a) oduzimanje predmeta, b) zabranu upravljanja motornim vozilom i v) oduzimanje imovinske koristi.

U ovom slučaju, zakonom je definisano da svi troškovi nastali u ovom postupku padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv ovako utvrđene presude se može izreći žalba i to u roku od osam dana od dana dostavljanja. Razlog skraćenja roka leži u nameri zakonodavca da ubrza postupak do pravosnažnosti presude. Ono što je ovde specifikum je da se presuda istražnog sudije ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (čl. 458).

Na kraju, radi jasnoće, valjalo bi još jednom istaći uslove za izricanje presude u ovom postupku:

  • da se radi o lakšim krivičnim delima,
  • da postoji potpuno priznanje okrivljenog koje je dato istražnom sudiji odn. organu unutrašnjih poslova i da je ono potrekpljeno drugim dokazima,
  • da je sprovedena i završena istraga,
  • izricanje presude mora inicirati javni tužilac u svojoj optužnici odn. okrivljeni,
  • da se sa predlogom složi druga strana i istražni sudija.


4. Zaključak


Iz svega što je do sada rečeno, može se zaključiti da postoji određena sličnost između ova dva postupka. Najpre, ovi postupci su predviđeni za lakša krivična dela odn. za krivična dela za koja je, kao glavna kazna, predviđena novčana kazna ili kazna zatvora od tri (kažnjavanje pre glavnog pretresa) odn. pet godina (uslovna osuda).

O predlogu za pokretanje ovih postupaka odlučuje, u oba slučaja, javni tužilac i to na osnovu načela oportuniteta. Takođe, kao sličnost u ovim postupcima javlja se značajna uloga istražnog sudije što je opravdano jer se odluka o kažnjavanju donosi pre otpočinjanja glavnog pretresa odn. u stadijumu čiji je stožer upravo sam istražni sudija. Značaj i uticaj istražnog sudije se ogleda u činjenici da sudija nije vezan predlozima za potretanje ovih postupaka. Takođe, u oba slučaja, istražni sudija ima mogućnost da umesto rešenja o kažnjavanju odn. presude, donese rešenje o sudskoj opomeni (čl. 459, st. 3).

Takođe, u oba postupka, položaj okrivljenog je naročito zaštićen time što se rešenje o kažnjavanju ne može doneti bez saslušanja okrivljenog, dok u slučaju uslovne osude, rešenje o kažnjavanju nije moguće doneti bez priznanja okrivljenog koje mora biti učinjeno uz prisustvo branioca.

Sličnost ovih postupaka se ogleda i u glavnim kaznama i sporednim merama koje se mogu izreći okrivljenom a koje su istovetne. Jedini izuzetak od ovoga je kod uslovne osude od strane istražnog sudije kada se može izreći kazna zatvora do jedne godine.

Što se tiče razlika, njih najkraće možemo prikazati u obliku tabele koja sledi:

Osobina

Kažnjavanje pre glavnog pretresa

Uslovna osuda

Lica koja imaju pravo na stavljanje predloga

Samo javni tužilac

Javni tužilac

Okrivljeni i njegov branilac

Lica koja nemaju pravo podnošenja predloga

Svi sem javnog tužioca

Supsidijarni i privatni tužilac

Osnov za zasnivanje odluke istražnog sudije

Saslušanje okrivljenog

Priznanje okrivljenog lpke mora biti potkrepljeno ostalim dokazima

Prisustvo branioca

Sankcije

Glavne mere

Sporedne mere

Isto kao kod kažnjavanja pre glavnog pretresa plus mogućnost izricanja kazne zatvora od 1 godine.


Literatura:


  • Č. Stevanović, V. Đurđić, Krivično procesno pravo (opšti deo), Niš, 2006.
  • V. Đurđić, Krivično procesno pravo (posebni deo), Niš, 2006.
  • S. Bejatović, Krivično procesno pravo, Beograd, 2008. (str. 520-522)
  • M. Grubač, Krivično procesno pravo (šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje), Beograd, 2009.



[1] „Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009.

[2] Naime, ZKP u svom čl. 17. kaže da su sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, obevezujući iste da sa jednakom pažnjom ispituju i utvrde kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist. Zato se i postavlja pitanje da li je moguće utvrditi istinu ako se ne sprovede postupak. No, ostavimo da se ovim pitanjima bave teoretičari.